‘Grejtest Hits’ je album koji je rap konačno uspeo da spusti do nivoa konkretnih ekipa iz krajeva, načina na koji one komuniciraju, njihovog smisla za humor i izbora psihoaktivnih supstanci. Hip hop postaje nezavisni pogled na svet uz pomoć kog omladina radničke klase može tumačiti društvene pojave koje je okružuju. Odjednom dobijamo koherentan prikaz dizelaša, basketa, turbofolka, krimosa, sintetičkih droga, rejva, padavičara, fensera, splavova, policije i gomilu referenci iz popularne kulure u istoj ravni. Slike tranzicione svakodnevice iz hip hop vizure, bez zadrške i pritiska moralnog određivanja prema ovim pojavama.” Predrag Vukčević misli da šira javnost, čak i većina pripadnika hip hop zajednice, još uvek nisu svesni pune vrednosti ovog albuma: “Retrospektivno, pre svega, ovo izdanje je značajno kao najtvrđa autentična lokalizacija američke rap priče na prostoru Srbije i bivše SFRJ. U okviru globalne rap scene, bar onog dela koji ja razumem (engleski jezik i jezici bivše SFRJ), značajno je na osnovu toga što je dalo borbeni rap glas liku radikalnog hedoniste, teškog narkomana, liku koji je jedna od konstanti bilo koje ulične/geto postavke od Njujorka i Los Anđelesa, preko Kingstona i Rio de Žaneira, do Pariza, Marseja, Berlina… Ako prijem tog albuma posmatramo iz istorijskog momenta u kom se pojavio, iako je bez podrške medija brzo uspeo da dopre do relativno velikog broja slušalaca, njegov uticaj i značaj su, čini mi se, ipak mnogo više porasli nakon smrti Davora Bobića Moskrija (2005. godine).”

O međuodnosima lokalnih urbanih kultura i njihovoj važnosti, Musić navodi: “Kao kulturni transfer iz američkih geta, rep se nije mogao na pravi način lokalizovati sve dok nije postao otvoren za autentičnije ulične supkulture našeg podneblja, poput dizelaštva, navijačke scene, supkulture uživalaca ilegalnih droga ili ‘crnoće’ romskih naselja. Tek u trenutku kada su se domaći reperi osetili dovoljno samouverenim da pričaju priče iz ovih miljea bez kompleksa i ograđivanja, hip hop kultura je postala odomaćena, drugim rečima postala je sredstvo izražavanja i komunikacije lokalne omladine. Naravno, ovo se nije desilo samo od sebe. Ovo kretanje su omogućile hiljade osoba koje su na svoj način praktikovale hip hop kulturu. Mladi koji su se se skupljali u stanovima i pre izlaska slušali rep da bi se potom uputili na rejv ili na folk splav i hip hop ‘stav’ preneli na ova mesta ili ga nakalemili na slične urbane kulturne obrasce koji su već postojali u ovim miljeima. ‘Grejtest Hits’ nam je otvorio vrata sobe u kojoj se nalazi ekipa koja ‘bleji’ pred izlazak. Tu se susreću priče iz svakodnevice koje kroz karikiranje dobijaju hip hop patinu.”

Dok je za Darka Delića mesto rap scene u kontekstu urbane kulture problematično, budući da ne postoji jasan parametar na osnovu koga bi se procenilo kolika je njena moć i uticaj, Vukčević smatra: “Rap scena, sa svim suprotstavljenim stanovištima i ideologijama koje različiti rapperi zastupaju u svojim ‘predstavljanjima’ preko beata, jeste upravo jedan opštiji komunikacioni prostor za susret različitih pogleda na svet.”

Iznenađenja poput onog koje je izazvao album “Grejtest hits” , uvek su moguća. Međutim, da bi do njih došlo, po mišljenju Darka Delića, najbitinija je dobra komunikacija sa savremenim američkim hip hop tokovima, što predstavlja gorući problem domaće rap scene. Goran Musić pak kaže: “Poslednjih deset godina rap je profitirao od skidanja fokusa sa ‘kruga dvojke’ na perifernije beogradske krajeve poput Koteža ili Borče. U skorijoj budućnosti ovaj trend širenja bi se mogao nastaviti otkrivanjem novih lokalni izraza i stilova u unutrašnjosti. Na dnevnom redu je svakako i globalizacija domaćeg repa. Veliki broj omladine na ulicama Beča, Majnhajma ili Stokholma je poreklom sa naših prostora. Ulazak druge generacije takozvanih gastarbajtera potencijalno otvara nove perspektive za domaći hip hop i njegov identitet,” zaključuje Musić.