Autor koncepta predstave i mentor radionice je Nela Antonović, osnivač i umetnički vođa Mimarta, koja kaže da je koncept zasnovan na ideji izbora puta na kojem se mlad čovek može naći u životu, gde sledi putokaze koji imaju značenje ispunjenja obaveza, ali i opreza jer postojie lažni putokazi, lažni sistem ciljeva.

U predstavi učestuju: Anja Nikolić, Nina Petrov, Tamara Rakić, Lara Popović, Saša Dobrohotov, Teodora Sarić, Sara Đurović, Lidija Antonović, Verica Jovanović.

Autor video arta je Lidija Antonović, kostime je uradila Lara Popović, a dizajn zvuka potpisuje Predrag Radovančević. Saksofon svira Teodora Sarić, a dramaturške konsultacije poverene su Filipu Jokanoviću.

 

Predstava je deo evropskog projekta  ERASMUS + “The Complete Freedom of Truth”, recite nam nešto više o projektu i kako je Teatar Mimart postao partner u njemu?

Nela Antonović: Teatar Mimart iz Beograda i Opera Circus iz Velike Britanije sarađuju od 2009. godine na evropskim projektima programa Kultura 2007/13, u partnerskim projektima „Wake Up“ i „Like film in my mind“ Youth in Action, koje smo uspešno realizovali tokom ovih godina saradnje. Saradnja je nastavljena kroz projekat Kreativna Evropa i programa ERASMUS + pod nazivom „Potpuna sloboda istine“ (TCFT- The Complete Freedom of Truth) 2014/2019. Ovaj projekat ima za cilj formiranje mreže kreativnih mladih Evrope, koji će kroz kulturne i umetničke aktivnosti sa ekspertima iz raznih zemalja biti osposobljeni da samostalno nastave da rade. Koncept je izgrađen na iskustvu i znanju partnerskih organizacija kao podrška za mlade lidere, koji će dalje uključivati nove mlade u projekat. Kroz niz aktivnosti: Učenja o mobilnosti edukatora i mladih, kreativnog izražavanja pojedinca pomoću tehnika izvođačkih umetnosti i primene metoda na neformalno obrazovanje, mladi zajedno istražuju strategiju produkcije i organozovanja festivala, te formiranja mreže mladih lidera u kulturi. Mladima se pruža mogućnost da izraze svoje poglede na demokratiju, globalizaciju, inkluziju, toleranciju i različitosti, sa fokusom na njihovo buduće angažovanje, a i na mogućnosti zaposlenja. Učesnici prve godine projekta pored Velike Britanije koja je koordinator, i Srbije su bile Rumunija i Bosna i Hercegovina, a ove godine su nam se pridružile Italija, Portugalija i Gruzija. Umrežavanje će se nastaviti tokom narednih godina sa ciljem kreiranja interkulturalne mreže mladih kreativnih ljudi Evrope. Učešće Srbije u ovom projektu je važno za uključivanje mladih u procesu integracije u EU, gde je benefit kako za mlade lidere u projektu, tako i za ostale mlade naše države koji će raditi sa njima dalje u raznim aktivnostima.

 

Koncept predstave „Putokazi“ je zasnovan na odabranoj narodnoj priči o mladiću, Ive Andrića. Recite nam nešto više o predstavi?

Nela Antonović: Koncept je zasnovan na ideji izbora puta na kojem se mlad čovek može naći u životu, gde sledi putokaze koji imaju značenje ispunjenja obaveza, ali i opreza jer postoje lažni putokazi, lažni sistem ciljeva. Kao baza istraživanja u radionicama odabrana je narodna priča o mladiću Ive Andrića, koja je u uvodu knjige “Znakovi pored puta”, u kojoj je mladić lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na pogrešan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sekiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: sa jedne strane opasan i neizvestan put, a sa druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Projekat „Putokazi“ je nastao iz potrebe da se kroz pogled mladog čoveka razmišlja o budućnosti, kao i mogućnosti društva, kulture i umetnosti. Nailazeći na raskrsnice koje su mesta odluka, mladi čovek treba da samostalno donosi odluke o svojim ciljevima i svom putu, da kreativno rešava probleme, da ispunjava obaveze koji su pred njega postavljeni.

Kako je izgledao rad na pripremi projekta „Putokazi“?

Nela Antonović: Teatar Mimart je posle tri decenije rada kroz otvoren proces nastajanja predstava, razvio originalnu metodu, a poslednjih godina i sigurnu metodu za rad sa mladima. Evropske do-edukacione radionice ekperata i voditelja radionica omogućile su nam usavršavanje metode za mlade. Bogatstvo zajedničkog rada eksperata, umetnika i mladih kroz proces participacije donosi novi kreativni potencijal. „Timski, a slobodno!“,  je slogan, osnova mog rada u Mimartu, gde mladi uče da zajedno rešavaju problem na kreativan način.
Više od četiri meseca priprema za projekat kroz otvorene radionice, mladi su prošli obuku osnova fizičkog teatra, osnova kritičkog mišljenja, traganja sa ličnim kreativnim materijalima, uklapanja u timski rad. Zajedno smo prevazilazili prepreke i probleme, tražeći najbolje rešenje u radu. Postavila sam koncept i bila mentor na projektu, vodila radionice zajedno sa asistentkinjom Lidijom Antonović, ali su mladi razvili i nadogradili početnu ideju.

 
Recite nam nešto više o ekipi predstave?
Nela Antonović: Starosti od 17-23 godine kada su počeli da rade u projektu, neki su u međuvremenu postali punoletni, mladi su doprineli svojim ličnim umetničkim i kreativnim potencijalima, i dali značajne smernice finalizaciji projekta. Kada smo počeli da radimo radionice, nismo znali sve ostale kvalitete odabranih mladih za projekat: Saša Dobrohotov je najmlađi učesnik, koji završava treći razred srednje škole, a koji je uspešan u borilačkim veštinama;  Sara Đurović je maturantkinja, kojoj predstoji svetla budućnost u glumi, jer je vredna i nismo osetli njene poslednje dane srednje škole; Teodora Sarić, druga godina muzičke škole, koja  sjajno svira saksofon, a koja je u međuvremenu postala i član Big Benda; Verica Jovanović, studentkinja druge godine Defektologije; Filip Jokanović, student druge godine dramaturgije, na FDU, čije konsultacije su bile dragocene i Lara Popović, koja završava master studije scenskog kostime na fakultetu FPU, čiji rad ove godine učestvuje na Praškom kvadrienalu. Dve mlade liderke, koje su od prosle godine u projektu TCFT koje su u Velikoj Britaniji dobile Youth pass su: Nina Petrov, studentkinja druge godine Matematike na PMF-u i Anja Nikolić, samostalna umetnica savremenog plesa, performerka. Svi ovi mladi ljudi su učestvovali u vizuelnom konceptu projekta, od izgleda programa, plakata, rekvizite i izgleda scene.

Postavljaćete pitanja i gledaocima u Domu omladine Beograda. Šta mogu da očekuju?
Nela Antonović: Neverbalni teatar uvek postavlja pitanja gledaocima, jer telo pamti sve što mu se desilo, a telo je glavni subjekt na sceni. Otvorena su mnoga pitanja koja su bila postavljena  pred sve nas u procesu rada, ali će biti postavljena i gledaocima. Pitanja vezana za izbor putokaza, su važna za mlade, bilo gde da žive na planeti, jer od njihovih odluka zavisi njihova budućnost, pa i budućnost nekog društva. Pitanja koja se verbalno postavljaju, samo izazivaju kod gledaoca nova pitanja, koja ne traže odgovor tokom predstave, već podstiču na razmišljanje. Gledaoci se uvek lagodno osećaju kada je u pitanju dramski tekst, ali kada se radi o multimedijalnom performansu treba da aktivno prate, analizaraju i imaju kritički stav ne samo prema predstavi, već i prema tim postavljenim pitanjima. Dom omladine Beograda je idealno mesto za izvođenje jer je predstava sa mladima za mlade, ali je važna za sve one koji rade sa mladima, roditeljima, profesorima, sociolozima, psiholozima.. na kraju i umetnicima jer se radi o primeni pozorišne metode na neformalno obrazovanje.

Teatar Mimart je prošle godine obeležio 30 godina postojanja. Učestvovao je i na brojnim pozorišnim i video festivalima (Novi Sad, Subotica, Kijev, Oslo, Napulj, Kairo..). Šta je po Vama najveće dostignuće Mimarta u dosadašnjem radu? Kako vidite Mimart na aktuelnoj kulturnoj sceni Beograda i Srbije?

Nela Antonović: Teatar Mimart je nastao 1984. godine u Beogradu,  jedno od prvih neformalnih, istraživačkih pozorišta u EX-YU, a čiji sam osnivač i umetnički vođa. Kontinuirano radimo trideset godina bez obzira na političke, ekonomske, socijalne i druge okolnosti, koje su direktno uticale na aspekte održivosti ovog pionirskog istraživačkog pozorišta kod nas. Mi smo kroz timski rad, visokoobrazovne, umetničke, organizacione i druge  kapacitete uspeli da osiguramo sprovođenje aktivnosti i ispunjenje naših projektnih ciljeva. Realizovali smo do sada: 55 predstava, preko 350 performansa i uličnih projekata, preko 100 otvorenih radionica za mlade, studente, plesače, glumce, građane, neafirmisane umetnike i radionice integracije. Organizovali smo festivale, predavanja, tematske razgovore, izložbe fotografija i izložbe artefakata. Prošle godine smo obeležili 30 godina rada kroz 72 aktivnosti u našem glavnom gradu, gradovima Srbije i u inostranstvu. Na pitanje koji je od projekata najveće dostignuće, to svakako zavisi od trenutka vremena u kojem je delo nastalo. Izdvojila bih „Lutanje plavetnilom“ iz 2003, kada je po prvi put na Balkanu upotrebljen 3D laser kao scenografija, a gde su pored članova Mimarta učestvovali alpinisti, žongleri, savremeni plesači iz Evrope, a sadržao je elemente Communitz art-a. Takođe, nakon mog seminara na master studijama u Oslu, predstava „Made in Norway“ 2001. koja je pored umetnika, performera, alpinista ukljućila i mlade, kako iz Srbije tako i iz Norveške.
Kao najveće dostignuće smatram da je razvijanje metode Mimart i primena ove metode u vanpozorišne oblasti.
Najvažniji nastupi Mimarta su bili u Moskvi, San Marinu, Kijevu Parizu i Kairu, jer su to bila mesta sumiranja rezultata u istraživanjima pozorišta, a nagrade i pohvale su bile samo podsticaj da nastavimo dalje. Važno je učestvovanje ne samo na lokalnom nivou grada, već i u drugim gradovima Srbije gde upoznajemo publiku ne samo sa načinom alternativnog pogleda na izvođenje, već i sa trajanjem pozorišta kao važnog faktora održivosti.
Iako već tradicionalno pozorište u Srbiji, uvek rizikujemo da istražimo neki fenomen na drugačiji način kroz transmedijalni teatar. Ne krijemo se iza radionica, kao načina otvorenog procesa rada, jer smatram da u 21. veku istraživanje treba da sprovode institucionalna pozorišta, već je naša misija kao vaninstitucionalne umetničke organizacije  razvoj neverbalnog fizičkog teatra, transmedijalnog performansa, metode i njegove primene kako bi ostavili  trajan doprinos aktuelnim idejama savremene prakse izvođačkih umetnosti i njene primene kroz radionice.

Kakvi su dalji planovi Mimarta?

Nela Antonović: U okviru projekta ERASMUS + Mimart će nastaviti sa neformalnim obrazovanjem sa iskustvom EU projekta na lokalnom nivou, rad sa mladima do 2019, kada se završava ovaj projekat. U vremenu kada se govori o kulturnoj industriji, Mimart će i dalje da traga za smislom savremenog scenskog izraza, koji pripada negde između, u sistematici kulture našeg društva: multimedijalnog performansa, pozorišne predstave,  fizičkog teatra, plesnog teatra, muzičkog teatra, vizuelnih umetnosti. Pa kako onda konkurisati sa našim projektima na konkursima kod nas, gde možemo na svaku pojedinačnu oblast da se prijavimo? Kako da se snađemo bez novca da uradimo uspešnu produkciju? Jednostavno: profesionalan odnos i amatersko srce. Uspeh je zagarantovan. Verovatno će čitaoci pomisliti da je to EU projekat i da je sve pokriveno. Treba istaći da su samo troškovi putovanja pokriveni za učesnike, koji se dva puta godišnje održavaju: festivali i sastanci u raznim zemljama, učesnicama, a i to je najčešće podrška od lokalnih Ministarstava za kulturu tih zemalja.
Mimart profesionalnu grupu čine samostalni umetnici sa statusom, tako da prihvatamo sve projekte koji  su nam ponuđeni, ali koji nam odgovaraju kulturološki. Planiramo više projekata do kraja godine. Grozim se kiča i šunda, kojeg nažalost opet ima u kulturi, festivala koji ne donose ništa novo osim raznih poznanika koji učestvuju, a kulturu sećanja doživljavaju kao sigurno mesto za svoj amaterizam. Zato je art aktivizam uvek prisutan u našem radu.
Pokušavamo da kroz pogled sa druge strane na društvo i umetnost, kroz aktivizam  budemo savest, i da doprinesemo preispitivanju kulture danas kod nas, te utičemo na razvoj kulturnih potreba građana i razvoja kulturnih politika koristeći iskustva od evropskih partnera.