Suočeni trenutnom situacijom, svaki radnik u polju umetnosti se susreće sa pitanjem: Zašto stvarati umetnost kada postoje ljudi bez osnovnih potrebština poput hrane, mesta za spavanje i posla sa stalnim prihodom? Zašto baš umetnost u vreme međusobne ljudske mržnje usled zabrinutosti za svoje blagostanje. Zar ne bi trebalo da poezija ne postoji u vremenu poput našeg?

Razmišljajući o tome 1868. godine u kritici Marksovog Kapitala, Engels je ponudio zadovoljavajući odgovor: ”Kapitalista se bori za svoj profit, radnik za svoje zdravlje, za par sati dnevnog odmora, za uključivanje i u druge ljudske aktivnosti, pored rada, odmora i ishrane.”

Član 23. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima donete 1948. godine govori sledeće: ”Svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu i koja će, ako bude potrebno, biti upotpunjena drugim sredstvima socijalne zaštite.” Sledeći član nastavlja: ”Svako ima pravo na odmor i razonodu, uključujući razumno ograničenje radnog vremena i povremeno plaćeni odmor.” Ljudima koji čekaju na evropskim granicama, ljudima koji rade prekovremeno za minimalac, ljudima koji jedva sastavljaju kraj sa krajem u Sloveniji, Srbiji, Grčkoj ili bilo kojoj drugoj zemlji ne trebaju ulaznice za umetničke izložbe. Zaista im ne trebaju. Ali ako nisu u mogućnosti da se uključe u umetnost ovog trenutka, to ne znači da umetnost mora biti ravnodušna prema njima.

Kakvu korist to donosi?

Umetnost je još uvek povremeno utočište slobode, a vredno je čuvati slobodu kada god je pronađemo. U umetnosti, nasuprot masovnim medijima, stvari se mogu stvoriti, videti, čuti i razumeti na različite načine. Umetnost je prostor gde možeš izjaviti ono što misliš i razumeti kako ti je volja. Umetnost je prostor ljudskog dostojanstva.

Sanela Jahić je u Beogradu kako bi pokazala umetnost koja tematizuje radničku klasu. Deo istraživanja i materijala njenih projekata je izvođen u okruženju nepoznatom umetnosti, odnosno u lokalnim proizvodnim pogonima. Ona stupa u njih uz dozvolu vlasnika proizvodnih mašina i radnog vremena zaposlenih – Kapitaliste. Umetničino istraživanje obelodanjuje čovekov odnos sa mašinama i njegovu potčinjenost pitanju moći koje se oličava u našem društvu kroz imovinu. Dok su neki usluženi od strane mašina, drugi služe mašinama. Prvi su ubeđeni da oni kontrolišu mašine i da je njihov odnos bezbedan i zasnovan na ljubavi. Drugi su, ipak, usvojili ideologiju koja skriva pravu prirodu njihovog stanja, čime su postali ono što je od njih zahtevano. Budući da su slabiji od svojih ugrađenih saradnika, znaju da njihov opstanak zavisi od pozitivne energije: ”Stvoreni smo za osam sati rada dnevno”.

Mašina je vidljiva Drugost ovog binarnog odnosa ali je zapravo u posedu ljudi koji njome vladaju. Mašina ne oseća osmosatno žrtvovanje i ne haje za trud, osećanja ili posvećenost savršenstvu. Ona je i dalje objekat čuda. U radu Tempo, tempo (2014. godina) čujemo glas koji se divi mogućnosti mašine da radi na 50 stepeni u vlažnom okruženju. Ovo okruženje je svojstveno radnicima, međutim, niko se ne divi delikatno oblikovanim telima od 206 kostiju i ostalih delova tela i na koji način ona podnose radno okruženje tokom toliko godina, a pritom ne doživljavajući potpuni krah.

U fabrici, mašina diktira vreme. Zujeći i zviždući u pozadini proizvodnog pogona, kao da neprestano poziva na rad, ona raspodeljuje životne sate svojim vlasnicima i radnicima. Budi osećanje inferiornosti ili superiornosti, moći ili potlačenosti, kao i profinjenijih emocija poput privrženosti, zavisnosti, divljenja, ljubavi, lepote, sanjarenja ili ostavljanja, popustljivosti i požrtvovanosti.

Statističke analize, politički diskurs ili čak i konkretna akcija ne mogu dokučiti dubine odnosa između čoveka i mašine u proizvodnom okruženju. Samo je umetnost sposobna da pronikne u njega. Radnica u video radu Sanele Jahić The Factory, Act II: Birth bori se da prikrije realnost koja izranja iz njenih stavova, pokreta i pogleda: ”Imamo makar svoje zdravlje!” Sa druge strane, Vlasnik voli svoje mašine. Mir tokom praznika, kada mašine nisu u funkciji, ga podseća na majku.

Uprkos što radi snagom četiri radnika koje je zamenila, mašina nije u stanju da stvori razliku između Marksovog Kapitala ili Smrti Liberalne Klase Krisa Hedžisa. Smrt Liberalne klase razmatra nemogućnosti suprostavljanja korporativnoj državi bez obzira na posledice bankrota liberalnog sistema, i oslikava sumorni prikaz naše budućnosti ukoliko ne uspemo da probudimo revolt svih onih koji ne žele biti potčinjeni.

Snaga mašine zateže i popušta tenzije između dve knjige koje su jako povezane kroz jednostavne fizičke faktore vakuuma i trenja, toliko jake da tri Radnika i jedan Vlasnik nisu mogli da ih razdvoje. Reči dvojice su suprotstavljene mašini koja je zamenila četvoricu: hladna estetika realnosti, buka i snaga mašine stvara nelagodnost u posmatraču. Realnost iznenadno udara kroz snažno, ali i kristalno jasno i precizno estetsko iskustvo.

Tempo Tempo je naziv agitprop predstave izvedene 1930. godine u Njujorku od strane pozorišne grupe sastavljene od nemačkih imigranata-radnika koji su sebe nazvali Prolet-Buehne. Likovi u predstavi uključuju kapitalistu, policajca i sedam do deset radnika. Jahić je prisvojila naziv za svoju instalaciju koja se sastoji od dvokanalnog videa i metronoma koji stvara električne varnice.

U video radu, imigrant-radnik u Sloveniji čita deo teksta iz predstave što je istovremeno reprodukovano metronomom kroz zvučnu modulaciju varnice. Varnice referišu na Frank Bunker Gilbreth-a (1868-1924), pionira industrijske efikasnosti. Postavljajući izvor svetlosti na radnikovu ruku, Gilbreth, koristeći time-lapse fotografiju, uspeo je da snimi trag svetlosti nastao pomeranjem radnikove ruke. Tražio je najefikasniji način za izvršenje određenih radnih zadataka ne bi li povećao efikasnost radnika. Savremenost je pozdravila njegove želje – robotizacija i automatizacija proizvodnog procesa je postala realnost. Međutim, ovim promenama se izmenio i status ljudskog rada.

Jahić izložbom pruža priliku da osetimo i razmislimo o istinskom odnosu između čoveka i mašine, i čoveka i čoveka u proizvodnom procesu. Ovaj odnos je odraz društva u kome živimo, društva satkanog od ljudskih odnosa. Hoće li postojati vreme kada će svi ljudi biti u prilici da dele Vlasnikovu istinsku ljubav prema njegovim mašinama i biti u stanju da vide svoju budućnost u njima? Na kraju krajeva, ovo nije priča o čoveku i mašini, ovo je priča o ljudima i ljudima, ili čak O miševima i ljudima.

Petja Grafenauer, kustoskinja izložbe

Sanela Jahić (1980, Kranj) diplomirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti i dizajna u Ljubljani 2008. godine sa radom pod nazivom Društveni subjekat u kinetičkom objektu. Jahić je interdisciplinarna umetnica koja konstruiše vizuelne, tehnološki potpomognute složene kinetičke objekte i instalacije. Kroz tehnološke alate, ona problematizuje društvo i pojedinca u njemu. Njen rad je bio prikazan u Sloveniji i u inostranstvu, a neki od poslednjih su I am spending my capital u galeriji VN u Zagrebu, Device Art u Ars Electronica Center u Lincu i Goldfish u galeriji P! u Njujorku. Godine 2003. je dobila studentsku Prešernovu nagradu za slikarstvo, grafičke umetnosti i video produkciju; 2010. je osvojila treće mesto na takmičenju Art of Engineering u Berlinu; 2011. godine osvaja nagradu na Pixxelpoint international festivalu u Novoj Gorici; 2014. godine dobila je A Look 7 nagradu i nominovana je za nagradu grupe OHO. Kao stipendista Ministarstva kulture Republike Slovenije završila je postdiplomske studije ’’Public Art and New Artistic Strategies’’ na Bauhaus Univerzitetu u Vajmaru 2010. godine. Narednu godinu je provela u Portlandu na rezidencijalnom programu Appendix Project Space. Živi i radi u Škofjoj Loci.

www.sanelajahic.com

Izložbu su podržali:
Ambasada Republike Slovenije Beograd, Opština Škofja Loka, European Cultural Foundation

Galerija Doma omladine Beograda
Radno vreme: utorak-subota od 12:00 do 21:00;
nedeljom od 12:00 do 18:00; ponedeljkom Galerija ne radi.