Vesti

Predavanje: "Padaj silo i nepravdo"

NLPDSubota, 05. jun - Sala na I spratu u 20:00
Kratak pregled skrivenih srpskih fimova ovog milenijuma

Predavač: Zoran Janković, filmski kritičar

Petooktobarski prevrat doneo je i prve pokušaje da se uvede red u finansiranje filmova. Država je obznanila da je rada da dreši kesu na transparentniji način, a nekako paralelno sa tim naporima počeo je da se valja i čudesan talas sakrivenih filmova. Nešto kao paralelna istorija ovomilenijumske kinematografije sva sazdana od fusnota.

Novi mijenijum je iznedrio već dovoljan broj filmova koji nikada nisu dospeli do kakve-takve bioskopske distribucije. Nijedan od tih filmova takav status nije zavredeo svojom provokativnošću ili polemičnošću sa ideološkim preferencama vladajuće vrhuške, nego se jednostavno radi o filmovima koji su previše loši, čak i po merilima viđenim za postpetooktobarski srpski film.
Dakle, šta se desilo sa ostvarenjima "Magma ćilibara" ( aka Žrtve zahvalne) Karolja Vičeka, "Memo" (aka Ništa nije kao na filmu) Miloša Jovanovića i "Libero" porodice Kotlajić? O kakvim je filmovima reč? I dalje, čemu enigma dobrovoljno skrajnutog plasmana "Na lepom plavom Dunavu" Darka Bajića? Ima li još ostvarenja sličnog fatuma?



 PADAJ SILO I   NEPRAVDO
 (kratak pregled skrivenih srpskih fimova ovog milenijuma)

Pre nekoliko godina Brad Pitt sa pozicije holivudskog superstara pokušao da sudkim putem zabrani američku distribuciju svog ranijeg rada Tamna strana meseca Božidara Nikolića. Mora se dodati – urađenog u američko-SRPSKOJ koprodukciji. Ugled se mora čuvati, te brljotine iz mladosti valja čuvati na suvom, mračnom i hladnom mestu.
Padaj-Silo-Plakat
To upustvo za odlaganje lekova, medikamenata i namirnica, čini se, može se   primeniti i u slučaju nekolicine smišljeno skrajnutih, a potpuno dovršenih i tek u par navrata prikazanih filmova. Zašto? Da li je srpska kinematografija toliko profesionalna i jaka da sebi dozvoli luksuz da zatomi filmove koje je država prepoznala kao vredne ulaganja.

Petooktobarski prevrat doneo je i prve pokušaje da se uvede red u finansiranje filmova. Država je obznanila da je rada da dreši kesu na transparentniji način, a nekako paralelno sa tim naporima počeo je da se valja i čudesan talas zatomljenih filmova. Nešto kao paralelna istorija ovomilenijumske kinematografije sva sazdana od fusnota.

Nasuprot pričama o progonjanju ideološki nepodobnih i nestašnih iz vremena Agitpropa i raznih partijskih komisija pre i tokom bujanja čuvenog crnog talasa, stoji fenomen filmova koji su ostali slabo vidljiva, a iole široj publici potpuno nepoznata fusnota u istoriji srpskog filma. Novi mijenijum je iznedrio već dovoljan broj filmova koji nikada nisu dospeli do kakve-takve bioskopske distribucije. Nijedan od tih filmova takav status nije zavredeo svojom provokativnošću ili polemičnošću sa ideološkim preferencama vladajuće vrhuške, nego se naprosto radi o filmovima koji su previše loši čak i po merilima viđenim za postpetooktobarski srpski film.

Filmografije ovdašnjih filmadžija obično su malog obima, nema ničega što bi i uspešnom autoru garantovalo dalji rad, te posebno intrigira ćinjenica da su autori ovih ostvarenja bez mnogo opiranja pristali da se njihova dela čuvaju na suvom i hladnom mestu. Dakle, šta se desilo sa ostvarenjima Magma ćilibara ( aka Žrtve zahvalne) Karolja Vičeka, Memo (aka Ništa nije kao na filmu) Miloša Jovanovića i Libero porodice Kotlajić? O kakvim je filmovima reč? I dalje, čemu enigma dobrovoljno skrajnutog plasmana Na lepom plavom Dunavu Darka Bajića? Ima li još ostvarenja sličnog fatuma?

Prvi i svakako najskandalozniji u nizu ovih ekcesa je svakako Magma ćilibara (alternativni naslovi: Žrtve zahvalne, Da nije ljubavi, ne bi svita bilo, Fellowship Offerings). Karolj Viček je autor nekolicine opskurnih naslova u doba SFRJ, a uvidom u njegov opus najčešće na samoj iviici razdvajanja dilentatizma i profesionalnizma najnižeg umetničkog nivoa kao ispravna nameće se ocena postojanja nacionalnih ključeva pri odabiru filmova kojima je davana šansa za snimanje u pokojno-pokojnoj nam domovini. Osim toga, Katolj Viček rditeljski stoji iza serije Najviše na svetu celom iz devedesetih, a poznat je i kao upravnik Novosadskog pozorišta.

Magma ćilibara snimana je na vojvođanskim lokacijama od polovine septembra 2003. godine u produkciji „Digitela“ i RTS Novi Sad uz izdašnu pomoć resornih ministarstava kulture Srbije i Vojvodine. Reditelj Viček je naglašavao da „ovo nije samo priča o nama i našem ratu već je više od toga. To je film prkosa protiv svih nasilja, fizičkih i ideoloških. Scenarista Ferenc Deak je rekao da je ovo priča o humanizmu, o unutrašnjim sukobima ali i o ljubavi i želji da se na ruševinama izgradi novi svet. Jedan od naslova filma (Žrtve zahvalne) nadahnut je citatom iz Knjige Mojsijeve – „oltar od zemlje načini mi na koji ćeš mi prineti žrtve zahvalne“, a Viček je u više navrata poentrao da film posvećujue mladima. Film donosi priču pre/posle i za vreme NATO bombardovanja, uz ponešto refleksija na stradanje mađšarskog življa na tlu Vojvodine u prošlosti i suštinski se svodi na niz ilustracija terora bahatih Srba raznih generacija nad umetničkom izražavanju sklonim Mađarima.

Film se, kao deo selekcije beogradske kritičarke Dubravke Lakić, našao u takmičarskom programu Palićkog festivala 2004. godine gde su dometi samog filma ostali u senci burne reakcije prisutnih (najpre žirija, ali i publike) mahom zapanjenih ovim praznikom najcrnje amaterištine i neprikrivenog šovinizma. Članica žirija je pred sam kraj projekcije glasno izražavala svoj protest, a na konferenciji za štampu je film ocenila kao „ neetički i nestetički“, „propagandističkirađen manirom od pre sto godina“, dok je nemački reditelj Ano Saul Magmu ćilibara nazvao „čistim smećem koje niko neće hteti da prikaže“, a Andraš Solomon, scenarista, pisac i publicista iz Mađarske je dodao da ovaj film „vraća civilizaciju 200 godina unazad“. Nažalost, svi oni su u svojim sudovima bili u pravu. U odbranu filma ustao je jedino filmski kritičar Borislav Anđelić koji je istakao „bombardovanje Novog Sada samo u fonu i pokreće mehanizme sudbine glavnih junaka“.

Uvređeni autori su najavili da film ide na dodatnu montažu, da će redosled scena biti prpmenjen čime će film postati dinamičniji, bioskopski start je obećan za novembar te godine, pominjana je i trodelna televizijska serija, ali sve je ostalo na tim obećanjima. Magma ćilibara je nestala, preporučivši se izučavaocima savremenije istorije srpskog filma kao prvi skriveni srpski (premda većim delom na mađarskom jeziku) film novog milenijuma.

Sledeći film, takođe predočen tokom istog izdanja festivala na Paliću je Memo Miloša Jovanovića, marketing stručnjaka i vlasnika agencije Hammer Production iz Novog Sada. Memo (čiji je alternativni naziv Ništa nije kao na filmu) je ekstremno artistička (samim tim i kvazi-artistička) impresionistička priča o holokaustu koju je malo ko od prisutnih razumeo. Dobronamerni su isticali da je film izrađen privatnim sredstvima uz manjinsku podršku državnih institucija, a priča o dečaku Benji Konu i stradanju njegove porodice u različitim (u nespretno isprepletanim vremenskim dimenzijama)   je i najstrpljivije ostavila ravnodušnim. Jovanović je ponudio film koji bi se na nivou namera dao usporediti sa Dogvillom Larsa Von Triera, ali nemuštost izraza je napravila ozbiljnu zapreku u komunikaciju i sa gledaocima sklonim ovoj vrsti nesuvislog egzibicionizma,

Film je gostovao na nekoliko ne toliko značajnih festivala, Borislav Anđelić se kleo da je mlađa publika na festivalu na Siciliji odlično reagovala na Jovanovićev film, Memo se dokopao i indijskih meridijana, te druge nagrade na Festivalu nacija u Ebenzeu u Austriji u konkurenciji 700 filmova iz 55 zemalja. Jovanović je nastavio da snima, krenuo je u izradu Senke, biografskog filma o Milevi Marić-Ajnštajn sa Anicom Dobrom u glavnoj ulozi, film je najavljen kao ozbiljna srpsko-nemačka produkcija koja će biti snimana u četiri godišnja doba uz producentsku patronažu Exit festivala. Film nikada nije dovršen, nepoznanica je koliko je toga i snimljeno, a Jovanović se vratio marketinškom poslu, te njegov rediteljski potpis krasi dokumentarno-promotivne filmove o Bajagi i Svetlani Seki Aleksić.

Bez preterivanja daleko najzabavniji u ovojoj panonskoj trojci zaturenih filmova je bez sumnje Libero Miodraga Kotlajića. Teško je sprosuditi šta je bizarnije – postojanje ovakvog filma (dotiranog državnim novcem) ili čitava priča sa pratećom trivijom u vezi sa njim. Prvobitno najavljen kao britansko-špansko-srpska koprodukcija koja svakog dana treba da počne da se snima u Engleskoj sa Branislavom Trifunovićem i Danielom Craigom na čelu glumačke kolone, da bi poto usledila jednako somnobulna najava da će „film u celosti biti sniman u Novom Sadu na atraktivnim lokacijama novosadsakog univerzitetskog grada koji izgleda kao Oxford“. Autori, otac i sin Kotlajić su naglašavali dve stvari – film će biti sniman digitalnom tehnologijom koju je koristio George Lucas prilikom povratka u Star Wars franšizu, a Libero će svetsku premijeru imati na festivalu u San Sebastijanu „gde je film već uvršten u glavni program na osnovu scenarija“..

Čitava haklabuka se svela na ni dve sedmice mahom noćnih i snimanja u najjednostavnijim enterijerima sa glumačkom podelom krcatom anonimnim lokalnim imenima (mada uz pomoć beogradskih gostiju Gordana Kičića, Katarine Radivojević, Ivane Mihić, Ivana Jeftovića i Slobodana Ninkovića). Libero je prikazan samo na internernoj projekciji za prijatelje, spontore i članove pokrajinskog veća u pokojnom bioskopu Arena (u Novom Sadu), gde je došlo do skandala, a nakon čega je Libero potonuo u potpuni zaborav. Šteta što ovaj film nije dopreo do publike jer bi trešoljupci nesumnivo uživali u ovojh paradi filmske nepismenosti, promašenih rešenja i jeftinih gegova, a stoji ocena da i pozniji radovi Zorana Čalića u odnosu na Libero izgledaju kao najbolji trenuci Davida Leana.

Tema filmova skrivenih od javnosti sa sobom nosi nekoliko važnih aspekata – moralnost osporavanja prava na normalan život filmovima koji su delimično ili potpuno budžetirani novcem poreskih obveznika, kriterijuma kojima su se elite vodile pri odluci da se baš ovim ostvarenjima omogući da dobace do bioskopa, arbitrarnost pri odlučivanju o finansijskoj pomoći dela u nastajanju, te potencijal tih filmova da se nosi u areni bioskopske ponude da im je bila omogućena šansa da postanu deo repertoara. Ove dileme koincidiraju i sa aktuelnim preispitivanjima mehanizama finansiranja i plasmanom sroskog (dotiranog) filma.

Recimo, Magma ćilibara je jedan od 9 filmova kojima je odobrena pomoć na konkursu ministarstva za 2003. godinu. Žiri (u sastavu Filip David, Dušan Makavejev i Čedomir Kolar) procenio je 57 scenarija, pomoć je ukupno iznosila 100 miliona tadašnjih dinara, rezultati konkursa su ocenjeni kao skandalozni, dajući nekoliko povoda za optužbe za sukob interesa, a pomoćnica ministra kulture (Branislava Lečića) je najavila da je taj konkurs osnova budućeg fonda, te da „će fond sigurno profunkcionisati, a jednog dana država će, kad bude bogata, ulagati u SVE filmove“. Ni sa današnje distance nije najjasnije da li su ove doministarkine reči odraz naivne vereu bolje dane ili surovog cinizma. Zanimljivo je da je Magma ćilibara uz ostvarenje Miloša Radovića (taj film je uveliko sniman kada mu je odobrena ova pomoć) jedini film koji je snimljen i kompletiran iz ove skupine od   9   privilegovano-počastvovanih dela.

Imajući to u vidu, nameće se još jedno značajno pitanje – da li su elite eliminacijom ovih završenih dela barem onim nerazumnim, čudnim konzumentima opskurnom i bizarnog uskratili već pripremljenu dozu grešnog zadovoljstva? A možda se ipak radi o plemenitoj zaštiti od užasa i terora.
website comments powered by Disqus