Debate

Logo DOB web 58

Tribina: "Sportsko novinarstvo u Srbiji"

nedelja, 21. maj 2017. u 19:00
DOB//Tribinska sala

Tribina Bioetičkog društva Srbije
Učesnici: Predrag Milinković, predsednik Udruženja sportskih novinara Srbije (RTS); Vera Milosavljević, magistar sportskog novinarstva; Dragiša Kovačević, vlasnik TV SOS kanala; Milan Bošković, novinar; Ivan Cvetković, novinar Politike; Nebojša Višković, SPORT klub; Prvoslav Plavšić, psiholog i istraživač medija; Ivica Mladenović, Eurosport. Moderator: Snežana Pantović, novinar Radio Beograda 1.



Sportski novinari izveštavaju o jednoj značajnoj i kompleksnoj oblasti života modernog društva, usko isprepletenoj  sa politikom, vaspitanjem,  obrazovanjem, porodicom, zabavom, javnim i privatnim životom. Kao takvi, sportski novinari su najznačajniji i najuočljiviji posrednici između sporta i društva. Sportski novinar mora: vešto da komunicira, da lako stvara i neguje kontakte, da bude otvorena ličnost i da podstiče sagovornike da se i sami otvore, da trenira brzinu opažanja, shvatanja i razumevanja složenih društvenih pojava.


Biti sportski novinar podrazumeva odredjeni način života. Nije lako izbalansirati profesionalan rad sportskog novinara  po odredjenim pravilima i kodeksima  i staviti znak jednakosti  sa onim što 99,99 od sto ljudi na svetu shvata kao dobru zabavu  koja, ustvari,  svoju specifičnu težinu dobija u grupnoj identifikaciji,  jer pojedinci svoje sportske ciljeve, želje, interese, ambicije i vrednosti ostvaruju preko grupe, a uspehe sportske grupe, doživljavaju kao svoje uspehe. Ili neuspehe.

Zato kažu da se svi na svetu i u svakom selu razumeju samo u dve stvari: sport i politiku.


S druge strane, sportski novinari imaju veliku privilegiju da im je zbog potrebe posla, uz obavezne akreditacije, omogućen pristup najvećim i najznačajnijim sportskim dogadjajima i najpoznatijim sportistima sveta. Zašto se sportskim novinarima omogućava pristup takmičenjima i sportistima? Pa zato što se veruje da će oni, radeći po  etičkim i profesionalnim standardima, preneti javnosti sve informacije u vezi sa određenim nadmetanjem ili sportistom.


Zahvaljujući sredstvima masovne komunikacije, Ijudi su u mogućnosti da ’učestvuju’ u najraznovrsnijim i najspektakularnijim sportskim dogadajima, da prate rezultate, da čitaju ili slušaju komentare i izveštaje sa utakmica.


Dva gledaoca, od kojih jedan prati utakmicu sa tribina stadiona, a drugi putem televizijskog prenosa, imaju sasvim različit odnos i doživljaj spektakla. Zašto? Gledalac sa tribina vidi dogadjaj iz jedne perspektive. S druge strane, ukoliko sportski reporter ili komentator objektivno, pravično i valjano oblikuje svoj prenos, gledalac se može osećati kao da neposredno „prisustvuje“ određenom dogadaju. Dodatni vizuelni efekti, razni planovi snimanja (global, pojedinačno), prikazivanje nadmetanja iz uglova iz kojih samo malobrojni (najčešće sudije), mogu da prate događaje — takve originalne tehničke mogućnosti izraza mogu ponekad kompenzovati mediji iako nismo ni gledali utakmicu, borbu ili meč uživo sa tribina.


Poznato je da dobar radio reporter može od prosečne fudbalske utakmice da napravi neuporedivo interesantniji događaj i da na taj način dostigne prednosti televizije i uživanje televizijskog gledaoca. S druge strane, zbog blizine kamere i krupnih planova boks meč može izgledati znatno suroviji, krvaviji i uzbudljiviji za TV gledaoca, nego za posetioca u samoj dvorani.


Mediji su u situaciji da šire i da sužavaju dimenzije sportskog uspeha ili neuspeha i da u različitom svetlu portretiraju ponašanje navijača. Iz ovih osobina medija u modernom društvu proizilazi da oni daju informacije o sportskim dogadajima,  rezultatima i akterima, bilo da se radi o igračima, mnogobrojnim posrednicima, organizatorima i finansijerima, prenose sam tok dogadaja,  ali i daju komentare samog sportskog događaja. Oni su u stanju da produže trajanje određenog meča, utakmice ili borbe, govoreći ili pišući danima o onome što je trajalo nekoliko minuta ili sati.


Veliki problem srpske medijske sportske scene jeste što se i na njoj odslikavaju promene,  koje su se dešavale u toku prethodnih sedam godina – nedorečena  privatizacija, neredovna plata, gašenje najstarijeg dnevnog sportskog lista na Balkanu Sporta, ulazak domaćih i stranih privatnih investitora, ogromna raznolikost radio i TV programa i štampanih izdanja, kriza identiteta, pad opšteg sistema vrednosti,  i - primetan nedostatak kvalitetnog istraživačkog i uopšte profesionalnog novinarstva.          

       
Treba upamtiti: Elektronski (televizija i radio) i štampani mediji (novine i magazini) mogu da prenose različite poruke. Tabloidi i žuta štampa izazivaju različita reagovanja. Nepregledne mase Ijudi primaju informaciju bez mogućnosti povratnog toka. Zbog toga je masovno komuniciranje jednosmernog karaktera. Profesionalno sportsko novinarstvo jasno i nedvosmisleno mora da služi zadovoljenju interesa čitalaca, slušalaca i gledalaca, da olakšava i ukaže im na ostvarivanje njihovog osnovnog ljudskog prava – pre svega, na prava svakog čoveka da bude ISTINITO, BLAGOVREMENO i TAČNO  informisan o svemu što bi moglo da ga se tiče, u ovom slučaju – iz sveta sporta. I zato se profesionalno sportsko novinarstvo prepoznaje upravo po ETIČKIM vrednostima, pošto jedino ono daje odgovor na pitanje: KOME ili ČEMU  će poslužiti to što je objavljeno.


Kakva je uloga sportskih komentatora kada se dese situacije sa nasiljem? 

Treba oprezno slati poruke koje akteri incidenata šalju javnosti, jer one obično opravdavaju nasilničko ponašanje i tretiraju ga kao nešto potpuno normalno (poruke koje trener šalje i javnosti, ali i svojim igračima, trenerima, navijačima...“Ogradjujemo se od te male grupe naših navijača, ali se u klubu ne osećamo odgovornim za incident...“!)
Nasilju NE pristupati na senzacionalistički, tabloidan i neprofesionalan način (prva vest u informativnim emisijama, krvave fotografije na naslovnim stranama, nekritičko prenošenje izjava aktera incidenata...
A sam sportski novinar je prirodom posla često izložen nasilju – on neposredno prati takmičarski proces koji izaziva stres i podiže nivo razdraženosti kod igrača i gledalaca.
Nasilje nad novinarima postoji kada se na novinare vrši pritisak da izveštavaju neobjektivno, neistinito, za račun odredjenog sportskog kolektiva ili pojedinca, kada im se preti tužbama, kada se ometaju u izveštavanju, ili im se odbija pristup informacijama ili mestu događaja, ili kada im je, u ekstremnim situacijama, život ugrožen (prilikom incidenata na sportskim borilištima.
Profesionalno sportsko novinarstvo  sigurno nije ono što se objavi, napiše i izrekne ili uradi,  s namerom da obraduje i zadovolji nekog posebnog, ili da posluži namenskim političkim, komercijalnim ili ličnim ciljevima.
U Srbiji se svakih 136 dana ubije po jedan čovek u incidentima sportskih huligana. Srbija je na prvom mestu u Evropi po broju ubijenih u konfliktima ovakve vrste.
Zato srpski sportski novinari snose veliku odgovornost u sprečavanju, ali i podstrekivanju nasilja.
Doprinos sprečavanju nasilja jedino daje profesionalno obavljanje posao.

PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE I POLEMIKU: Na primer, da li, uopšte, novinari smeju da se bave politikom tj. javno politički deklarišu?... Smeju li da se izjašnjavaju za koji tim navijaju? Da se bave nekim privatnim biznisom? Da nešto kupuju ili prodaju, da nešto reklamiraju? Da budu PR nekom timu, savezu, reprezentaciji?

Sme li novinar da popije piće, da igra fudbal, da se karta sa predsednicima Saveza, sportskim funkcionerima, političarima? Sa biznismenima? Sa sportistima, znači, onima o kojima piše? Sme li da ima "blizak odnos", čak "romantičnu vezu" sa izvorom?

Šta je to sukob interesa u medijima i novinarstvu? Šta je korupcija? Šta je laž? Šta je krađa?

website comments powered by Disqus