Debate

Plakat Socijalna dimenzija avramovskih religija

Tribina: Socijalna dimenzija avramovskih religija

četvrtak, 23. februar 2017. u 19:00
DOB//Klub

Predavači: prezviter doc. dr Aleksandar Đakovac, Pravoslavni bogoslovski fakultet, Beograd;  rabin Isak Asiel, Sinagoga ,,Sukat Šalom“, Beograd; dr Muamer Halilović, Centar za religijske nauke ,,Kom“, Beograd

Organizatori: Svetosavska omladinska zajednica Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke i Dom omladine Beograda.




Temeljno pozvanje Crkve Hristove jeste da objavljuje smrt Gospodnju ,,dokle ne dođe“. Crkva objavljuje Carstvo Božije i pobedu nad smrću i to je njen osnovni socijalni zadatak.
Međutim, već od samih početaka, Crkva se starala i za ,,jelo i odelo“ onih koji su potrebiti, pomažući izdašno nemoćne, zlostavljane i obespravljene. S druge strane, pretvaranje hrišćanstva u državnu religiju vodilo je vezivanju za plutokratske društvene strukture, pa i poistovećivanje sa njima i njihovim interesima. Ovakva praksa je odudarala od crkvenog etosa i bila osuđivana mnogim profetskim glasovima. Antagonizam između Carstva ćesarevog i Carstva Božijeg nikada nije zaista prevladan, što ostavlja otvorenim pitanje o društvenoj ulozi Crkve u sekularnim i post-sekularnim društvima.  

 

Da li posebne društvene okolnosti u kojima se svaki čovek rađa i živi imaju toliku moć da potpuno formiraju njegove kasnije ideje i dela ili ne? Drugim rečima, da li društveni život vrši toliki nivo prisile na čoveka da sve njegove ideje i svako njegovo delo moraju biti usklađeni s osnovnim idealima društva u kojem on živi?

Neki su smatrali da je društvo „reka sudbine“ koja će teći sama po sebi, bez obzira na nas. Oni su tvrdili da ta reka sa sobom nosi sve greške i zablude prošlosti zajedno s olupinama svih filozofija i delovima svih civilizacija, mudrost napuštenih etičkih sistema i polomljene komade svih institucija. Tokove te uzburkane reke mi možemo samo da kritikujemo, ali nikada nećemo uspeti da izađemo iz reke. Zauvek ćemo ostati u njenoj struji i ona će nas nositi sa sobom. Zato sve naše ideje, pa čak i eventualne kritike, proizlaze iz dubina iste reke. Uzaludno je nadati se da neko od nas može promeniti osnovne tokove svog društva. Uzburkana reka društva progutaće i takvu osobu i sve njene ideje i pokušaje promene; i sve to će sa sobom poneti sledećim generacijama podučavajući ih vrednoj pouci: da ne pokušavaju da menjaju njene tokove. Prema tome, nije čudo što su neki pobornici ove ideje smatrali da želeti jedan drugačiji društveni i moralni sistem od onoga koji je obuhvaćen prirodom društva znači poricati društvo, a samim tim poricati i sebe.

Drugi su kategorično opovrgavali ovakvo poimanje uloge društva u životu pojedinca, verujući da društvo nema nikakvu značajnu ulogu u čovekovom životu. Oni su isticali da društvo postoji da bi moćniji i imućniji jednostavnije materijalizovali svoje ideje i živeli raskošnije i bezbrižnije. Prema ovoj pesimističkoj teoriji, koja je tokom XVII i XVIII veka imala žustre zagovornike u nekim delovima Britanije i Nemačke, društvo je zapravo i formirano kako bi nemoćni slojevi svojim mukotrpnim trudom doprineli što raskošnijem životu imućne i vladajuće klase.

Pokušavajući da pronađe najobjektivniji odgovor na pitanje o tome da li društvene okolnosti imaju moć da potpuno formiraju čovekove ideje i dela ili ne, treća grupa pokušava da se udalji od oba ponuđena stava. Predstavnici ove grupe prihvataju da društvo nudi okvire razmišljanja i delatnosti, ali ipak ističu da to nipošto ne ograničava osobu da razmišlja i deluje potpuno drugačije od verodostojnih predstavnika društva u kojem se ona rodila i u kojem je odrasla. Zapravo, da takvih osoba nema, nikada ne bi ni došlo do velikih promena u društvu po kojima su razna razdoblja istorije čovečanstva prepoznatljiva i karakteristična. S druge strane, oni odbacuju i pomenutu pesimističku teoriju da je društvo pribor u rukama imućnih pojedinaca i da od njega niži slojevi nemaju skoro nikakve koristi.

website comments powered by Disqus